PISMO INDIJANSKOG POGLAVICE SIETLA PREDSEDNIKU SAD KAO ODGOVOR NA PREDLOG AMERIČKE VLADE DA KUPI INDIJANSKU ZEMLJU 1854. godine

Kako možete kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta ideja nam je strana. Ako mi ne posedujemo svežinu vazduha i bistrinu vode, kako vi to možete kupiti? Svaki deo te zemlje svet je za moj narod. Svaka sjajna borova iglica, svaka peščana obala, svaka magla u tamnoj šumi, svaki insekt, sveti su u pamčenju i iskustvu moga naroda. Sokovi koji teku kroz drveće nose sečanje na crvenog čoveka.

... Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisno cveče naše su sestre, a jelen, konj, veliki orao, svi oni naša su braća. Stenoviti vrhovi, sočni pasnjaci, toplina tela ponija i čovek - svi pripadaju istoj porodici.

... Ta sjajna voda sto teče brzacima i rekama nije samo voda već krv naših predaka. Ako vam prodamo zemlju, morate se setiti da je to sveto i da svaki odraz u bistroj vodi priča dogadjaje i sećanje moga naroda. Žubor vode glas je meg oca. Reke su naša braća, one nam gase žeđ.

Zemlja nije brat belog čoveka nego njegov neprijatelj i kada je pokori, on kreće dalje. Odnosi se prema majci zemlji i prema bratu - nebu kao prema stvarima što se mogu kupiti, opljačkati, prodati stado ili sjajan nakit. Njegov apetit prožderaće zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam. Naš način je drugačiji nego vaš. Izgled vaših gradova nanosi bol očima crvenog čoveka. Ali možda je to tako jer je crveni čovek divlji i ne razume. Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde če se ćuti otvaranje listova u proleće ili drhtaj krilaca bezbrojnih insekata. Ali to možda zbog toga što sam ja divlji i ne razumem. Buka jedino deluje kao uvreda za uši. I šta je onda život ako čovek ne može čuti usamljeni krik kozoroga ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blagi zvuk vetra kad se poigrava licem močvare, kao i sam miris vetra očiščen podnevnom kišom ili namirisan borovima.

Vazduh je skupocen za crvenog čoveka jer sve živo deli jedan dah i životinja i drvo i čovek. Beli čovek ne izgleda kao da opaža vazduh koji diše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na smrad. Ali ako vam prodamo našu zemlju morate se setiti da je vazduh skupocen za nas i da vazduh deli svoj duh sa životom kojeg podržava. Vetar koji je mom dedi dao prvi dah takode će prihvatiti i njegov poslednji uzdah. I ako vam prodamo našu zemlju morate je cuvati kao svetinju, kao mesto gde će beli covek moći da dode da okusi vetar što je zaslađen mirisom poljskog cveća.

Tako ćemo razmatrati vasu ponudu da kupite našu zemlju. Ako odlucimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek mora se odnositi prema životinjama ove zemlje kao prema svojoj braćci. Morate naučiti svoju decu da je tlo pod njihovim stopama pepeo njihovih dedova. Da bi oni poštovali zemlju, recite vašoj deci da je zemlja s nama u srodstvu. Učite vašu decu, kao što činimo mi s našom, da je zemlja naša majka. Što god snađe zemlju, snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo, pljuje i na samoga sebe.